EKOLOGIJA je nauka o životnoj sredini.
EKOLOŠKI POREMEĆAJ nastaje kada životna sredina počne negativno delovati na opstanak
živih vrsta ili odredjene populacije.
Dobar dan, dobro veče ili dobro jutro, to zavisi u koje doba dana čitate
ovaj tekst. Ali, nažalost, sigurno je da ga čitate kasno. Ne kasno
u toku dana, već kasno u toku naših života. “Ae, šta sad ovaj priča
!? “ pitate se, ali zaista mislim da je kasno. Činjenica da je kasno
može se potvrditi svakim našim izlaskom na vodu. Pre nego što pogledate
tok reke, pre nego što konstatujete jačinu vetra, Sunca, temperaturu,
pre nego što utvrdite boju vode, pre, pre …. , pre upotrebe svih naših
ribolovačkih trikova I nauka kojima se služimo da bi uhvatili ribu,
stanite na trenutak I pogledajte oko sebe. Budite iskreni I pošteni.
Šta vidite kada stanete na obalu reke, rečice, jezera ili bare. Iskreno
? Šta vidite u proleće, leti, u jesen, preko zime, bez obzira da li
je kiša, sneg, da li je trava ili blato ? Šta vidite ? Šta je to što
Vas sigurno bar na trenutak “ubode u živac”, ali možda toga niste ni
svesni, jer razmišljate o nekim mnogo lepšim stvarima u tom trenutku
( gde je riba, kako da je uhvatim, … eh, kad bi je uhvatio!!!
). Možda Vas sada već “davim”, ali pričam Vam o jednom od razloga zašto
ribe nema dovoljno ili ima nedovoljno ( možda ne najbitnijem, ali sigurno
veoma, veoma bitnom). Dakle, šta vidite? Da, da, podrazumeva se da
vidite neprijatno ružno ili manje ružno lice Vašeg cenjenog kolege
po štapu, izuzetno mrsku facu lika koji je stao ili seo na “ Vaše “
mesto, dobro to se podrazumeva, ali činjenica je da ste I Vi I Vaš
kolega po štapu ustvari okruženi gomilama flaša, koje vire iz snega,
trave, blata, koje plutaju I plivaju po vodi,kesama, koje su okitile
priobalno rastinje I kojih više ima nego lišća I ako nedaj Bože duva
vetar one šušte jače od samih biljaka.. O tome Vam pričam, na to Vas
podsećam I za to kažem da je kasno, jer više nemogu da se pošteno prišunjam
klenu, a da ne nagazim neku flašu koja me odmah “prijavi” glavonji
I on odeeee…, nemogu pošteno da zabacim varalicu, a da nezvekne u neku
flašu, nemogu da zabacim udicu, a da je nezakačim, nepokidam o neku
kesu pod vodom. O šporetima, veš mašinama I drugoj beloj tehnici neželim ni da pričam. Tu već može noga da se izgubi
( a Boga mi I glava ), ako kojim slučajem upadnete u rernu gazeći po
plićaku nekog spruda. ( Ja upao, ali sam srećno prošao prim.aut.)
E, pošto Vam je sada jasno o čemu to pričam, pošto ste se sada
setili šta Vam to ustvari kvari raspoloženje na pecanju
( a da nije mrsko lice face koja stoji
ili sedi na “Vašem” mestu ) sada verovatno vraćate “film” unazad I prisećate
se svog onog užasa I djubreta u kojem stojite I koje Vas okružuje, dok pokušavate
da uhvatite ribu . Sada ste svesni I svih onih gomila djubreta pored koga
prolazite dok prilazite reci, jezeru, bari, …
To djubre je naš odraz u ogledalu, to smo mi, … Mi smo ga proizveli,
mi smo ga bacilli pored vode, mi smo ga gurnuli u vodu,
…. Mi smo ODGOVORNI za njega.
Kad kažem “mi” , mislim na celokupnu ljudsku populaciju
Ovo je samo dosadni uvod u problem koji se zove zaštita životne sredine,
koju moramo verovali ili ne da štitimo od nas samih. Ranijih godina ( dok
smo živeli
u pećinama I plemenima ) životna sredina nije imala ovakve probleme sa nama,
ljudima, pa ni ribe u rekama nisu bile okružene flašama, kesama I drugom
ambalažom, doduše nije bilo ni “bombaša” I “električara” ( Nobel I Tesla
su se pojavili
nešto kasnije ) tako da je I ribe bilo poprilično više tamo gde joj je mesto,
odnosno u vodi. Ali, nije potrebno da idemo tako daleko u prošlost, do pre
možda nekih dvadeset godina nije bilo ovoliko plastike po vodi, u vodi, pod
vodom. Ruku na srce u to vreme su radile fabrike, pa je možda bila još gora
situacija sa povremenim trovanjem riba u malim I velikim vodotokovima, sa
konstantnim zagadjivanjem istih, ali eto, sa razvojem savremenog ljudskog
društva došlo
je do degradacije životne sredine, jer očigledno da ljudski mozak u našoj
zemlji nemože da prati taj razvoj tako da sve negativne posledice razvoja
( a njih
ima
itekako ) naš domaći čovek jednostavno gurne pod tepih, u našem slučaju (ribolovci)
baci pored vode ili u samu vodu.
Kada se u našoj Srbiji izgovori ili pročita reč ekologija, odmah
se stvara slika nečega što je nama , gradjanima Srbije,
strano I veoma malo poznato,ili
se javlja slika nekog glavatog političara ( a nije klen, a možda I jeste,
stvar ukusa ), a zapravo se radi o izrazu koji iako stran
oslikava I prožima našu
svakodnevnicu. Ekologija je nauka, ali problem je što mi nismo naučnici,
već samo ribolovci. Većina ribolovaca su obični ljudi
(čitaj, nisu političari)
I ima nas svih radnih kategorija, uzrasta, polova, ali na vodi se nerazlikujemo,
svi smo jedno, svi smo ribolovci. Da se vratim na problem, ekologija se bavi
izmedju ostalog I zaštitom I unapredjenjem životne sredine. Možda I niste
svesni, ali svojim ponašanjem smo postali veći ekolozi
od onih kojima je to pravi posao,
koji su za to školovani. Naime, prihvatanjem I sprovodjenjem u praksi izreke
“uhvati I pusti” činimo više za ribljiu populaciju nego sama država, pridržavanjem
propisa o lovostaju, o dozvoljenoj veličini ribe, o neumornom I svakodnevnom
učestvovanju
u borbi protiv ribokradje, to su sve elementi koji doprinose kako zaštiti ,
tako I unapredjenju životne sredine, a I nas samih, jer smo I mi deo te iste
sredine.Koliko god da Vam to izgleda sitno I nebitno, koliko god to ličilo
na mlaćenje prazne slame, jer uvek ima onih koji se ne pridržavaju zakona,
morala, uvek ima onih koji neodgovorno I nesavesno obavljaju posao za koji
su plaćeni, verujte, to ipak daje rezultate.Sigurno ne onakve kakve želimo,
ali budimo razumni, do pre samo par godina na vode u našoj zemlji se gledalo
maltene kao na srednjevekovnu kanalizaciju I izvor dobre I lake zarade.
Prijatelji moji, Vi niste samo ribolovci, Vi ste itekako I ekolozi
(doduše bez adekvatne materijalne nadoknade). To medjutim
povlači za sobom I obavezu
da se suprotstavimo svim lošim pojavama sa kojima se svakodnevo srećemo na
vodi.
Probudili smo u sebi svest o zaštiti ribe I ribljeg fonda, sada je potrebno
da probudimo svest u nama samima, ali I kod svih ostalih o zaštiti voda od
hemijskog, biološkog I mehaničkog zagadjenja. Na ovo zadnje možemo I lično
da utičemo svakodnevno. Podjimo od sebe samih, praznu kutiju cigareta , prazni
flašu vode, piva ili bilo čega, prazne kese koje nam ostanu, bilo koje djubre
koje napravimo, nemojmo baciti u vodu ili na obalu, ponesimo ga sa sobom
I bacimo tamo gde mu je I mesto, u kontejner pored puta ili u kantu za djubre
kod kuće. Opomenimo naše kolege da čine to isto. Neka Vam je malo čudno u
početku,
jer djubreta ima toliko pored voda da je Vaše samo zrnce peska u pustinji,
ali nekako moramo početi. Možda će I da Vam se smeju, da prave šale na Vaš
račun, ali to je samo početak, veoma brzo će većina nas to da prihvati kao
svakodnevni posao na koji niko I neobraća pažnju. Neostavljajmo iza sebe
mini djubrišta, ostavimo čistu obalu. Ponesimo sa sobom par flaša na koje
naidjemo
I bacimo ih na za to odredjeno
mesto. Nikome zbog toga neće pasti kruna sa glave u blato, a efekat će se videti
veoma brzo.
To nije rešenje problema, ali je sigurno
jedan od načina da se suočimo sa njim I krenemo u borbu I protiv
njega. Neočekujmo da će neko drugi (ko je za to
plaćen) početi da rešava taj problem, ako mi sami to nezapočnemo I time izvršimo
pritisak na njih.Zatražimo od nadležnih svi zajedno da stanu na put ovom
problemu, obavestiti medije, tražiti od korisnika voda da rešava
I ovo. Mi se srećemo
sa otpadom na svakom našem izlasku u ribolov, ostali naši sugradjani uglavnom
o tome nemaju pojma. Verovatno misle da svo ono more flaša koje prolaze kada
su bujične vode verovatno bukvalno odu u more. Njih takodje moramo da obavestimo
I upoznamo sa ovim problemom.
Ova stranica je otvorena da bi se I o toj temi raspravljalo.
U našoj zemlji postoji ministarstvo koje je dužno da
rešava ove probleme. Postoje zakoni koji
su namenjeni rešavanju ovih problema. Postoje odgovorni ljudi koji su plaćeni
da savesno obavljaju posao na sprovodjenju tih zakona. Postoji I kaznena
politika namenjena sankcionisanju ovih problema. Sada
postoji I ovaj sajt gde ćete Vi
biti obavešteni o tim zakonima, obavezama državnih službenika, mogućnostima,
projektima, o svim bitnim ili manje bitnim detaljima vezanim za ovu temu,
a svakako da od Vas očekujemo mnogo kritika na rad (nerad)
gore pomenutih, a
pre svega sugestije, mišljenja, predloge, zapažanja I sve ono što bi se sutradan
moglo pametno iskoristiti za rešavanje problema. Nikako nesmemo zaboraviti
jednu jedinu stvar:
“Zemlju nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili
od naše dece” to je rekao jedan mnogo pametan čovek,
a nije moj drug Brus. A naš narod kaže
sledeće “Dug nije vrljika pa da se nevrati”. E sad pitanje glasi, šta ćemo
mi to da vratimo našoj deci? To zavisi samo od nas.Ovako kako sada stvari
stoje izgleda da dug jeste vrljika, bar po onome kako
se odnosimo prema njemu. BISTRO
!!!
* Zakon o Zaštiti Životne Sredine
* Zakon o Izmenama i Dopunama O Zaštiti Životne Sredine
* Zakon o Zaštiti Prirode
* Zakon o Ambalaži i Ambalažnom Otpadu
