SKOBALJ, škobalj, podust, jatnik, šljivar, a ima još puno narodnih imena, najbrojnija
je riba u našim rekama. Naseljava sve regione, počev od nizijskih pa
do pastrmskih voda, ali su naj brojniji u regionu mrene. Telo mu je
duguljasto, malo spljošteno, leđa tamno zelena, a bokovi i trbuh srebrnasto
beli. Gornja vilica mu je hrskavičava i nešto izdužena u odnosu na
donju, pa otud u mnogim krajevima narodno ime – podust.
SKOBALJ
Mresti se u aprilu i maju, naraste, ali retko i do 2 kilograma.
Dok je mlad (skobalj sprudaš), hrani se planktonima,
a kasnije algama,
sitnim vodenim životinjicama i ikrom drugih riba. Može da živi
u stajaćim vodama ali ih nevoli. Skobalj je jatna
riba koja se uvek drži dna izuzev
u sparnim letnjim danima kada izlazi na površinu vode. Najbolja
mesta za lov skobalja su tamo gde se brzina toka
smanjuje, a dubina naglo
povećava.
Što je tok vode ravnomerniji i pravilniji to je bolje mesto
za lov ove ribe. Sezona lova na skobalja počinje
krajem maja i traje do polovine
oktobra. U to vreme skobalj naj aktivnije grize, ali ga sa nešto
manje uspeha love tokom cele godine. Intenzivno napada
mamce dva sata po
izlasku sunca pa do 11 časova. Tada se zasiti i hrana ga ne zanima
sve do popodne između 15 i 16 časova. Onda ponovo počinje da grize,
ali slabije nego pre podne. Ima i ovde izuzetaka što zavisi od
niza okolnosti, jer u ribolovu uopšte ne postoje
neka čvrsta pravila po
kojima čovek može sa apsolutnom sigurnošću da utvrdi u koje vreme
riba najbolje „radi“. Kod skobalja je, međutim, sigurno
da je on dnevna
riba i da će se retko koji ribolovac pohvaliti da ga je ulovio noću.
Mamac uzima nežno, čak – lukavo. Veoma je oprezan u tim prilikama,
ali ponekad, kada mu naiđe dan, onda mamac napada kao pomahnitao.
Iako mu meso po kvalitetu pripada poslednjoj kategoriji, jer pomalo
gorči,
a i puno je sitnih oštrih kostiju, skobalj se uvrstio u red sportskih
riba, pa je sve više onih koje lov na ovu ribu privlači. Pretpostavljam
da je to uzrokovala njegova brojnost i otpornost na zagađene vode,
a time i činjenica da dobro verziran „skobljaš“ gotovo da se ne
može vratiti kući bez ribe. Za skobalja treba dobro
ovladati veštinom
lova da bi se postigao uspeh, a neophodni su i izvanredni refleksi.
Inače,
bez prihranjivanja nema rezultata. U tu svrhu se koristi dobro
raskvašek i izgnječen beli hleb, kuvana zrna heljde
pomešana sa glinom i zamašćena
uljem konoplje ili lana. Neki u ovu smešu dodaju isitnjene gliste.
Može da se koristi i kuvana pšenica, ali su mravlja jaja, ili lopte
od hleba u čiju je sredinu ubačen kamen (da ih voda ne nosi) za
sada najbolja sredstva za mamljenje. Lopte od skvašenog
i tvrdo umešenog hleba pomešanog sa crvićima najbolja je primama
za skobalja, mada prihranjivanje kuvanom pšenicom takođe nije za
potcenjivanje,
posebno na tekućim i brzim vodama. Različiti su i načini postavljanja
crvića na udicu. Za sitniju ribu jedan, najviše dva crvića, za krupniju
tri ili više u grozdu. Osnovno je da bar jedan od namontiranih crvića
bude što više živ, da pokretima mami ribu. Čim ugine valja ga zameniti,
ali i druge iz kojih je iscurela proteinska tečnost i ostala samo
„futrola“. Skobalja ne treba očekivati na udicu kada se „valja“,
jer tada struže
vodeno bilje sa kamenja, pa drugu hranu osim toga - ne uzima. Love
ga dubinski na čekanje, ali češće i uspešnije plovkom za „vožnju“.
Debljina najlon konca treba da je od 0.10 do 0.20 milimetara, a udice
od 10-8, na koje se sredina hleba stavlja dronjavo (ne kao valjčić).
Mamci:
sredina belog hleba, delićibelih dudinja, usoljena ikra krupnijih
riba, mesni crvići, testo, komadići crvene gliste i kuvana pšenica.
